Ne­ka­da je va­ži­lo ša­lji­vo pra­vi­lo: „Zdrav­ko Čo­lić ne mo­ra da sni­ma no­ve al­bu­me, on mo­že da ot­pje­va i te­le­fon­ski ime­nik, pa da i to bu­de hit“. Da­nas, sli­čan glas „bi­je“ i Ma­ri­ju Še­ri­fo­vić. Pje­va­či­ca ras­ko­šnog gla­sa i ogrom­ne ener­gi­je, ka­ko bi ti­nej­dže­ri u žar­go­nu re­kli „ki­da“ šta god da ot­pje­va – svo­je hi­to­ve, na­rod­njač­ki ili za­bav­njač­ki ever­grin. Nje­na in­ter­pre­ta­ci­ja pje­sme „Puk­ni, zo­ro“, ko­ju je iz­vor­no sni­mio Mi­loš Ra­do­va­no­vić ri­jet­ko ko­me ne­će iz­ma­mi­ti su­ze, ne sa­mo zbog dir­lji­vog tek­sta ko­ji opi­su­je dio bur­ne srp­ske isto­ri­je kroz pri­ču jed­nog voj­ni­ka, već pri­je sve­ga zbog na­či­na na ko­ji Ma­ri­ja pje­va – du­bo­ko emo­tiv­no i to­plo, ili ka­ko bi se to na­rod­ski re­klo – iz du­še.
Oni ko­ji do­bro po­zna­ju Ma­ri­ju Še­ri­fo­vić re­ći će da „Ma­ra ni­ka­da ne glu­mi“. Kod nje je uvi­jek „što na umu, to na dru­mu“, i to oče­ku­je i od dru­gih, u šta ima­mo pri­li­ku da se uvje­ri­mo gle­da­ju­ći je kao čla­na ži­ri­ja u „Zvi­je­zda­ma Gran­da“.
Po če­mu će­te pam­ti­ti 2016. go­di­nu, a ko­je do­ga­đa­je bi­ste že­lje­li da za­bo­ra­vi­te?
- U su­šti­ni je ovo bi­la do­bra go­di­na, ostva­ri­la sam do­sta stva­ri ko­je sam za­mi­sli­la. A da za­bo­ra­vim, pa ni­šta. Sve, pa i ono što mi se ne svi­đa, ima svo­je za­što.
Pu­bli­ka u Cr­noj Go­ri će naj­zad ima­ti pri­li­ku da Vas slu­ša uži­vo. Zbog če­ga stal­no po­mje­ra­te odr­ža­va­nje so­li­stič­kog kon­cer­ta u Pod­go­ri­ci i kad će­te na tur­ne­ju po Cr­noj Go­ri? Da li će­te na do­če­ku za­pje­va­ti i na­rod­nja­ke?
- Vje­ru­jem da će pro­vod za No­vu go­di­nu bi­ti ne­za­bo­ra­van i na­rav­no da ću pje­va­ti na­rod­ne pje­sme ko­je vo­lim. A to­li­ko sam ra­di­la to­kom 2016. da sam i sa­mu se­be iz­ne­na­di­la ka­ko sam iz­dr­ža­la. Ni za jed­nu or­ga­ni­za­ci­ju vi­še ni­je bi­lo vre­me­na, jer ja ili imam kon­cert po svo­jim kri­te­ri­ju­mi­ma ili ne­mam. Vje­ru­jem da će to­kom 2017. bi­ti i Pod­go­ri­ca.
Da li ste se uže­lje­li opu­šte­nog do­če­ka No­ve go­di­ne, po­put onih iz dje­tinj­stva?
- To bi bi­lo stvar­no div­no, sa­mo dje­lu­je ma­lo ne­re­al­no, na­ža­lost.
Ko­ji do­ček s po­seb­nom ra­do­šću pam­ti­te?
- Za me­ne No­va go­di­na ni­je po­seb­no slo­vo u ka­len­da­ru, ne­mam lič­ne emi­ci­je tim po­vo­dim, dra­ži su mi ne­ki dru­gi pra­zni­ci. Ali, vo­lim kad se do­bro pro­ve­dem sa mo­jom pu­bli­kom.
Pu­bli­ci ste na iz­ma­ku ove go­di­ne po­klo­ni­li „Dio pro­šlo­sti“, a pje­sma „Svo­ja i tvo­ja“ pro­gla­še­na je za pop hit 2016. Ko­ja pje­sma Vam je sr­cu bli­ža, ima li auto­bi­o­graf­skih mo­me­na­ta u nji­ma?
- Vo­lim tu tri­lo­gi­ju ko­ja je kre­nu­la od „Pa­met­na i lu­da“, pre­ko „Sa­ma i ner­vo­zna“, do „Svo­ja i tvo­ja“. Sva­ka sa­dr­ži dio me­ne. Pje­smu „Dio pro­šlo­sti“ bi­ra­la sam jer mi se mno­go do­pa­la, ali ne go­vo­ri o me­ni. Ipak, to je ne či­ni ni­šta ma­nje sjaj­nom od tri pret­hod­ne.
U do­ku­men­tar­nom se­ri­ja­lu ogo­li­li ste do kra­ja svoj ži­vot. Da li ste se ika­da po­ka­ja­li zbog to­ga i da li ste pri­mi­je­ti­li da Vas ne­ki lju­di iz okru­že­nja dru­ga­či­je gle­da­ju po­sli­je ta­ko is­kre­ne is­po­vije­sti?
- Ni­ka­da ni­ti je­dan dru­ga­či­ji po­gled ni­sam do­ži­vje­la. Jed­na od te­to­va­ža na me­ni ka­že da ne­ma ka­ja­nja i za­i­sta je ta­ko.
Kod Vas je u ži­vo­tu či­ni se, sve osim mu­zi­ke, išlo te­ško. Vje­ru­je­te li da će Vam u na­red­nim go­di­na­ma na pri­vat­nom pla­nu sud­bi­na bi­ti na­klo­nje­ni­ja?
- Me­ni mno­go na­por­ni­je ide re­a­li­za­ci­ja na po­slov­nom ne­go na pri­vat­nom pla­nu. Tu ne­ma „te­ških za­lo­ga­ja“, sa­mo ma­nje ili vi­še slat­kih.
U „Zvi­je­zda­ma Gran­da“ Vi i Je­le­na Kar­le­u­ša pra­vi­te naj­ve­ći šou. Da li mi­sli­te da ste se ogri­je­ši­li o ne­kog kan­di­da­ta do sa­da i ko je, po Va­šem mi­šlje­nju, fa­vo­rit?
- Ne, ja sam tu zbog ocje­nji­va­nja i ra­di­ću na svoj na­čin. Ni me­ni na po­čet­ku ka­ri­je­re ni­su svi go­vo­ri­li da sam per­fekt­na, ali to je nor­mal­no. U ovom po­slu ve­o­ma je va­žno zna­ti pri­mi­ti kri­ti­ku.
Da li se u ži­vo­tu vo­di­te sti­hom „Otvo­ri du­šu, za­tvo­ri oči, to je naj­bo­lje“ ili sma­tra­te da bi ti­me tre­ba­lo osta­vi­ti u pje­sma­ma i pu­sti­ti da ra­cio pre­u­zme „glav­nu ulo­gu“ u ži­vo­tu?
- Me­ne uvi­jek sr­ce vo­di.
Šta Vas naj­vi­še ra­du­je, a šta naj­br­že iz­ba­ci iz tak­ta?
- Dvo­lič­ne lju­de pre­zi­rem, a ra­du­ju me is­kre­ni.
I kad su Vas jav­no „ša­ma­ra­li“ i pro­zi­va­li, osta­li ste do­sto­jan­stve­ni, ali ne i „bez dla­ke na je­zi­ku“. Vo­li­te da nje­gu­je­te svo­je ne­pri­ja­te­lje? Ili če­ka­te tre­nu­tak ka­da će­te apla­u­di­ra­ti nji­ho­vom pot­pu­nom po­ra­zu?
- Ja se ne­pri­ja­te­lji­ma ili ba­vim tog tre­nut­ka ili ni­kad. Kad to vri­je­me pre­ga­zi, me­ne vi­še ne in­te­re­su­je. Ne­ka ih, mo­ra­ju i oni od ne­če­ga da ži­ve.
Ko­ji je Vaš naj­ve­ći po­rok, a ko­ja naj­ve­ća ne­is­pu­nje­na že­lja?
- Tre­nut­no ne­mam ni­je­dan po­rok, a ni po­seb­nu ne­is­pu­nje­nu že­lju, sa­mo imam pu­no že­lja i ra­dim na to­me da ih ostva­rim.
Zbog če­ga naj­če­šće ka­že­te se­bi: „Ma­ro, sad si baš pre­tje­ra­la“?
- Kad mi je je­zik br­ži od pa­me­ti ili kad se pe­tljam ta­mo gdje mi ni­je mje­sto.
Ta­blo­i­di Vas ne šte­de. Da li Vas i da­nas bo­le nat­pi­si u „žu­toj štam­pi“ ili se ru­ko­vo­di­te onom „psi la­ju, ka­ra­va­ni pro­la­ze“?
- Nit’ me bo­li, nit’ me za­ni­ma.
Šta je naj­dir­lji­vi­je što ste do­ži­vje­li u ka­ri­je­ri?
- Sva­ki tre­nu­tak po­bje­de na „Euro­son­gu“ bio je dir­ljiv.
Po­bje­di­li ste na „Euro­son­gu“, na­pu­ni­li Cen­tar „Sa­va“, na­pu­ni­li „Kom­bank are­nu“, na­pu­ni­li „Ze­tru“... Gdje je sle­de­ća „me­ta“?
- E pa to vam još ne smi­jem re­ći...
Ve­li­ka po­pu­lar­nost pod­ra­zu­mi­je­va ve­li­ka ula­ga­nja i ve­li­ke pri­ho­de. Da li in­ve­sti­ra­te no­vac u ne­ki bi­znis ili će­te o to­me mi­sli­ti ka­sni­je?
- Ja vo­lim ži­vot i tru­dim se da ga ži­vim ka­ko va­lja, a šte­dnja tu baš i ni­je pri­o­ri­tet.
Ka­ko bi iz­gle­da­la Va­ša ide­al­na sta­rost?
- Ku­ći­ca na oba­li mo­ra, stal­no to­plo ali ni­ka­ko vru­će, sva mo­ja teh­ni­ka u ful upo­tre­bi i ne­ko če­lja­de ko­je me za­ni­ma.
Sne­ža­na Mol­do­van


No­vo­go­di­šnje že­lje

Šta ste po­že­lje­li da Vam se do­go­di u 2017?
- Sa­mo zdra­vlje i zdra­vlje, a on­da ako mo­že i ostva­re­nje ne­kih me­ni va­žnih pla­no­va. A ako ne mo­že, pa strepim da ću iz­dr­ža­ti.
No­vo­go­di­šnja če­stit­ka či­ta­o­ci­ma „Da­na“?
- Da ste ži­vi i zdra­vi, i da vo­li­te!


„Hla­dan tuš“ je ne­ka­da naj­bo­lja ško­la

Osvo­ji­li ste na­gra­de na svim mo­gu­ćim fe­sti­va­li­ma. Mi­sli­te li da je i da­nas to do­bar put za mla­de umjet­ni­ke?
- To je do­bra prak­sa na­ro­či­to za mla­de lju­de ko­ji mi­sle da su u sve­mu naj­bo­lji. Po­ne­kad je „hla­dan tuš“ naj­bo­lja ško­la.